Здружити ум и око са књигом значи неговати читалачку културу која дела националне и светске књижевности чине непролазним духовним вредностима у векове. Претходно наведено сведоче потврдном реченицом и библиотекари Библиотеке „Милован Глишић“ у Љубовији откривајући најчитаније романескне приче у претходној години. Сходно епидемијској ситуацији, али и околностима које диктирају средина и друштво посредством социолошких, психолошких, филмских и уопште културолошких утицаја читана су књижевна дела на која је утиснут печат управо тих чинилаца.

Ревносно су читане књиге међу млађом и међу старијом популацијом, отуда су Одељење за одрасле и Одељење за децу библиотеке похранили похвалну статистику при осврту на бројност читалачке публике, али и наслова које су читаоци најчешће бирали. У оквиру Одељења за децу највише је читалаца међу млађим школским узрастом, те су се поред обавезне школске лектире позајмљивале углавном хумористични и авантуристички романи или полетне збирке прича који су обојени васпитним хумором. Најчитаније странице међу млађом читалачком публиком припадају следећим романима: „Господин Оливер” и „Све што (ни)сам желела” Драгане Младеновић, „Хоћу кући!” Јасминке Петровић, „Хајдуци” Бранислава Нушића, „Црна птица” Александре Јовановић, „Арчи и Дора спасавају напуштеног пса” Горана Марковића, „Прво летовање једног мачка” Весне Видојевић Гајовић, „Мене је тешко не волети” Јасминке Петровић, „Сличице” Гордане Тимотијевић и „Зеленбабини дарови” Иване Нешић Међу старијим читаоцима најревноснији су пензионери, али књиге неретко позајмљују и средњошколци и незапослени. Како се корелација књижевности са многобројним уметностима одражава и на посвећеност читању, јасно је да се вредност књиге огледа у актуелности тема, у фабулама романа који су тако свевремени. Отуда су романи Синише Ковачевића, Вука Драшковића и Миодрага Мајића убедљиво најчитанија и најтраженија дела у 2021. години. Одељење за одрасле је најчешће позајмљивало суграђанима следећа књижевна дела српске, домаће књижевности: „Река са четири ушћа” Синише Ковачевића, „И гроб и роб” Вука Драшковића, „Острво пеликана” Миодрага Мајића, „Дукат за лађара” Дејана Стојиљковића, „Људи без гробова” Енеса Халиловића, „Верник” Добрице Ћосића, „Нечиста крв” Боре Станковића, „Његове беле рукавице” Јелене Бачић Алимпић. Како се живот писца након његове смрти наставља опстајањем његових дела међу читаоцима, тако је и нада библиотекара да ће се вредности истинске књижевности препознавати у години која смењује анализирани једногодишњи период.