Нобелову награду за књижевност за 2015. годину добила је белоруска књижевница и новинарка Светлана Алексијевич (1948) за целокупно „вишегласно дело које подиже споменик патњи и храбрости нашег времена”. Ова књижевница, истакао је Нобелов жири, у својим делима мапирала је душу совјетског и постсовјетског народа.

Иако Нобелов комитет воли да нагласи да се признање за књижевност не додељује за друштвени ангажман писца, овде се онда „поклопило” да је реч о ауторки чије књиге су забрањиване у Белорусији, а она сама, као критичарка владавине председника Лукашенка, боље место за живот потражила је у Паризу, Гетеборгу и Берлину. Била је праћена, прислушкивана, забрањивани су јој јавни наступи, а у Минск се вратила 2011. године.

Код нас није превођена, али је гостовала у Београду 2010. у организацији Фондације Хајнрих Бел, када је испричала:

– Као писца занима је како човек живи после рата. Као новинар сазнала сам да један старац, када је сазнао да има рак и да умире, свој орден и медаље није однео у историјски музеј, како су га молили, него је однео у цркву. Рекао је: „Али ја сам ипак убијао…” – каже ова ауторка.

О Светлани Алексијевич писао је и наш писац Ласло Блашковић, који је ову белоруску књижевницу упознао док је био на резиденцијалном боравку у Немачкој, у кући Хајнриха Бела, пре неколико година. Блашковић је спомиње као ауторку романа о нуклеарној катастрофи у Чернобиљу, и о судбини авганистанског ветерана, али и као не баш дружељубиву даму која је била посвећена искључиво писању.