Господар греха /Синиша Ковачевић/

Роман “Господар греха” Синиша Ковачевић смешта на егзотични Кавказ, у измишљену земљу Егирију насталу распадом Совјетског Савеза, у мушки манастир. Зашто се прича не дешава у неком српском манастиру, након Ковачевићевих искустава са драмом “Свети Сава” није тешко закључити, нарочито ако се у обзир узме чињеница да је прича апсолутно и потпуно могућа и овде, дакле, она је потпуно српска, али се може са лакоћом сместити и у било који руски, језуитски или будистички манастир.

Прича тек од свог појединачног полазишта, бавећи се судбинама игумана Варте и младог сликара Илије, који ничији и ниоткуда стиже у манастир Светог Ираклија Чудотворца, долази до нивоа потпуне општости И апсолутног разумевања, без обзира на географску ширину, менталитетску, политичку или религијску посебност. Невини и наивни младић стицајем околности упашће у тамновилајетски простор зла и греха, које игуман Варта свесно скупља под свој кров, да би остале манастире у својој отаџбини поштедео смртних грехова, и њихових протагониста, рачунајући, погрешно, да је боље да су под истим кровом и да имају једног газду и господара. Прекасно ће разумети да гресима њихових власника, а ни њима самима, није он газдовао и господарио, него да им је служио.

Кад је о опусу у целини реч, у предговору првом Ковачевићевом роману “Године врана”, господин Манојло Вукотић каже, парафразирам: добили смо велики роман. Након другог, “Освајање завичаја”, још храбрије устврђује: добили смо великог романописца. Додаћу, ништа мање скроман и умерен од цењеног господина Вукотића, романом “Река са четири ушћа” добијамо један од најбољих романа на српском језику, у коме се писац бави, без икакве временске дистанце, својим временом и савременицима, а након “Господара греха” рећи ћу: добили смо и велики опус. Уколико четири романа сматрамо опусом... А требало би, итекако!